U svojoj ordinaciji sjedi doktor psihologije Hrvoje Klobučak. Otvara donju ladicu svojeg radnog stola. Iz nje vadi veliku žabu.
- Pa di je moje malo srce? - tepa joj, dok je gladi po leđima.
Pogleda prema vratima a zatim se sagne i lizne žabina leđa. Oprezno, a zatim slasno, cijelim jezikom.
- Doktore, stigao je gospodin Tozovac. - odjednom progovori aparat na njegovom stolu, on skoro skoći sa svoje udobne fotelje kada čuje poznati glas svoje tajnice, gospođe Dunje, Dude kako je on potajno zove.
- Doktore? - ponovno se začuje iz zvučnika
- Da! Čuo sam vas Dunja. Seansa mu je tek za pet minuta nek sa malo strpi! - nervoznim glasom popljuje zvučnik psiholog Klobučak Hrvoje.
- Dobro. - odgovori mu zvučnik Dunjinim glasom
- Nikada nemamo vremena za sebe, jelda malena? - upita umilnim glasom doktor Klobučak žabu u svojoj ruci. Liznuo ju je još par puta a onda vratio nazad u ladicu. Pažljivo je zatvorio ladicu i ponovno prineo glavu aparatu na svom stolu.
- Dunja? -
- Da, doktore? -
- Neka uđe gospodin Tozovac. -
Psihijatar Klobučak si je malo popravio kravatu, te se obrisao oko usta. Kada je u ordinaciju ulazio gospodin Tozovac doktor je već vadio njegov dosije iz registra.
- Dobar dan gospodine Tozovac. Kako ste danas? Još čujete glasove životinja na neobičnim mjestima? - upita ga dokotor Hrvoje listajući njegov dosije. Ovo zadnje je izrekao s blagom porugom, ali toliko blagom da je gospodin Tozovac ili nije čuo ili je prešutio.
Tozovac zine s namjerom da nešto izusti, kad li se, nevjerovatne li podudarnosti baš u tom trenutku oglasi žaba iz donje ladice doktorova stola. KRE! KRE! Čulo se prigušeno, zbog triput lakirane hrastovine, ali ipak dovoljno jasno i glasno da čuje i gospodin Tozovac koji je sjedio s druge strane stola.
Tozovac zbunjeno pogleda svog psihologa. Ovaj spusti pogled na pacjentov dosije. A potom upita.
- I gospodine Tozovac? Ništa mi ne odgovarate. - doktor psihijatrije Klobučak se malo zacrvenio, kipio je u sebi, ipak pravio se da čita Tozovčev dosije.
Tozovac u međuvremenu zatvori usta, pogleda u stol odakle je čuo žablje kreketanje pa vrati pogled na doktora, koji i dalje gleda dolje u njegov dosije.
- N-ne. - promrmlja konačno Tozovac, malo pročisti grlo pa nastavi - Ne, bolje mi je. Očito oni vaši lijekovi pomažu. - pridoda on dok trlja znojne dlanove o hlače.
Psihijatar ga konačno pogleda. Tozovac nije ništa mogao pročitati sa lica svog psihijatra, što i ne čudi jer tamo i nije ništa pisalo.
- Dobro. Dobro, gospodine Tozovac. - Klobučak zatvori njegov dosije i nasloni se u svojoj stolici - znači da napredujemo, jeli? -
- Da, da. Strahovito napredujemo. -
- Odlično. -
Tada nastupi neugodna tišina. Klobučak se uznemiri, pomisli da bi se žaba mogla ponovno oglasiti, nije znao kako će na to reagirati, samo bi još trebalo da plane i da izvadi žabu i počne je grditi pred Tozovcem. To se ne bi dobro odrazilo na i ovako krhku psihu njegova pacijenta.
Tozovac je za to vrijeme trljao ruke o hlače ispraznog pogleda.
- Dobro. - konačno će psihijatar Klobučak, ponovno otvarajući Tozovčev dosije, u dosiju nije tražio ništa posebno, nego je jednostavno htio spustiti pogled dok govori - mislim da smo onda završili s terapijom. Popijete to lijekova što još imate i ako se problem ne ponovi ne morate više dolaziti na seanse. Do sutra ću vam sastaviti svoj izvještaj koji ćete onda odnijeti vašem zapovjedniku, a on će onda meni vratiti potpisanu kopiju. -
Tozovac se zahvali doktoru, pozdravi i ode. A doktor Klobučak žurno otvori donju ladicu..