Išao sam ulicom, misli su mi lutale. A onda ispred mene odjednom čudan prizor: nekog djedicu tuče nekoliko klinaca. Požurim...

- Ej, koji vam je kurac! Pustite starog na miru! - dreknem dok im prilazim, klinci jedan po jedan zastanu, vide mene kako idem prema njima a onda se jedan po jedan pokupe trkom.
- Jeste li dobro? - pitam starog, mada vidim da nije.
- Uh... spasili ste me. - on će drhtavim glasom.
- Ova današnja mladež. - ja citiram nekog političara dok mu pomažem da se uspravi.
- Jel možete? -
- Mogu, mogu. Hvala vam puno. -
- Ovo su vaše stvari? - pokažem na par vrečica i torbu kraj njega.
- Da. - kaže on i krene da će uzeti torbu, pa jaukne i pusti je.

- Šta je bilo? -
- Morat ću je ostaviti. Ruka me boli. -
- Čekajte zvat ću Hitnu. - ja već vadim mobitel, on odmahuje i šepavo odlazi od mene.

- Ej, čekajte! - viknem ja, nabrzinu pokupim njegove stvari i krenem za njim, nije daleko otišao. Kraj njega sam, on se okrene prema meni.
- Evo ja ću vam ponijeti. Ipak bolje da vam pogledaju tu ruku. -
- Ma, šta imaju gledati? Nije to tako strašno, zarast će, a osim toga nemam ni socijalno. -
- Jeste li daleko? - upitam, sad sam već pomalo osjećao težinu torbe i vrečica.
- Ne. -

Više nismo ništa pričali dok nismo došli do jedne kuće za koju je on rekao da je njegova. Ušli smo. Stavio sam stvari kraj stola u kuhinji.

- Hvala vam mladiću. Hvala vam puno. Da nije vas... -
- Ma pustite to! Nego onda idem ja... -
- De čekajte! Hoćete popit šta? -
- Ma ne znam, trebo bi... -
- Jedno pivo? -
- Ajd može pivo, pa idem. -

Dao mi je pivo a sebi je nacijedio pola naranče.
Sjedili smo u tišini, gledao sam okolo, sve je i izgledalo nekako penzijonerski, a i širio se taj miris...
Popio sam pivo, stavio bocu na stol i ustao se.
- Čekajte! - vikne on.
- ... - čekao sam.

- Čekajte, ne znam kako da vam se odužim. Moram vam nešto dati. - kaže on i počne se ogledavati, kao da traži nešto, išta što u toj kući vrijedi.
- Ma ne brinite se za to. Našao sam se u pravom trenutku za vas i to je to. Dali ste mi pivo i dobro, idem sad. -

- Imam nešto što bi vam se svidjelo. - on će sa nekakvim čudnim sjajem u očima.
- Hm... slušajte... - krenem se ja izvući.
- Dođite. - kaže on i krene prema jednoj od soba. Otvori vrata. Iznutra se začuje nakakav tup udarac. Pokaže mi rukom da uđem ili da barem pogledam šta se nudi. Pa provirim.

Nisam odmah registrirao ono što je bilo očito, zato što je bilo tako apsurdno, nemoguće. U sobi, zavezana lancem čučala je djevojčica. Bila je potpuno gola, prekrivena samo modricama i skorenom krvi, rukama je obuhvatila koljena, činilo se kao da ni ne diše, ali njezine oči, koje su me gledale, odavale su život, život koji se bori za opstanak. Sve ono što se desilo poslije toga kao da se odvijalo u slow motionu....

Okrenuo sam se prema starom. Taj cerek na njegovom licu. On je stvarno pomislio...

Mislio sam da ću eksplodirati od naleta bijesa i adrenalina. Skočio sam na njega, prikucao ga na zid i počeo ga daviti. On se otimao i udarao me, nisam popuštao dok nije pogodio na pravo mjesto, noge su mi popustile i obojica smo pali. Stari je bio nekako življi nego li prije. Puno življi. Otrčao je u kuhinju.
- Koji je ovo kurac?! - vikao sam za njim, a potom sam i sam krenuo prema kuhinji.

Iznenadio me na vratima, udario me je onim batom za tucat meso, sigurno mi je ostao mozaični uzorak na čelu, šteta što ga nisam imao prilike vidjeti, jer me je nastavio udarati, po čelu, nosu, zubima, očima. Par puta sam ga zbacio i pokušao se ustati, ali on bi ponovno nasrnuo, kao pas željan krvi. Udarao me je i udarao, možda i dugo nakon što sam ja napustio ovaj odvratni svijet.